Oproštajno...

Tugo, popusti malo - ugušićeš me. Da, tebi se, tugo, obraćam. Kažem: “Popusti“, a ti pritiskaš kvaku. Sklupčala se toliko jako u mojim grudima, kao da je to jedino mesto gde obitava. Tugo, beži od mene. Ne želim ti biti dodirljiva. Čemu tvoje čuđenje? Ne žališ ni ti mene. Unela si mi prazninu i monotoniju saharske pustoši. Mrseći misli u mojoj glavi, praviš čvorove od kojih mi je još teže. Dovoljna je samo jedna reč, koja je prelomila sve moje misli pretočene u reči na papiru. 

Htela sam da dam smisao sadržajnošću proživljenog života. Predstaviti ga onakvim kakav on i jeste, pun uspona i padova. Iskustvo radosti i bola, sreće i razočarenja, gladi i sitosti. Razumeti nemi govor čoveka. U svakom dodiru ostaviti po jednu česticu sebe. Hoću da živim u lepoti, miru i harmoniji sa sobom i drugima. Oslanjam se na ljubav i prijateljstvo. Hoću da volim. Hoću da se smejem svakom novom danu. Hoću da živim život. Neću da me zaustavljaš kad je tebi merak. Neću da me sputavaš kroz život. Ja nisam neko koga ispunjava samo jedna ideja i pokreće samo jedna misao. Moje su ideje i misli pogon koji pokreće pozitivnu energiju od srca i duše. Verujem u ljubav i bez definicije.