Danas sam ovo što jesam. Živa i zdrava. Da li sam mogla nešto više postići u životu, to me sad, iz ovog ugla, apsolutno ne zanima. Išla sam korakom, bržim od vremena, ka svojim ciljevima. Postizala i nemoguće. Ostvarila sam svoje snove. Ne žalim ni za čim. Uživam i poštujem svaki trenutak svog života. Od svih nazovi životnih uspeha, moja najveća titula je majčinstvo. Između karijere i vaspitanja deteta, odlučila sam se za vaspitanje. Danas uživam u tim blagodetima svog truda. Nikada se nisam pokajala zbog odabira. Naprotiv, ponosna sam na svoju odluku.

Sve što sam danas, osoba kakva sam danas, postala sam zahvaljujući svom sinu i meni jako bitnim ljudima u životu. 
Svako meni važan podstakao me je da se i kad padam, uvek dočekam na noge. Ništa nije zabetonirano, koliko mi sami verujemo da su neke situacije nedostupne, nepromenjive. Ljubav me, kao malo šta drugo, podstiče da se borim, istražujem, stvaram. Svaka teškoća je stepenik, koji se mora proći. Ne postoji popločani put sreće. Svako je za sebe izvođač radova svojih puteva.

Umesto priče o ljubavi, ovaj tekst posvećujem ljudima, koji su i sad deo mog života. Retko, ili skoro nikad, govorimo koliko se volimo i šta jedni drugima značimo. Premalo se govori o tome kako nas neko razveseli i kako nam nečiji glas može biti mekan jastuk kad nas steže dan. Previše govorimo o beznačajnim, besmislenim i, što je najgore, prolaznim dešavanjima, a premalo o onome što nas čini srećnima. Fokusirajte se na zahvalnost i ono što je stvarno važno u životu. Devalvirali smo mnogo toga što čini život lepšim.