Čuvam ovaj ključ kao da će neko da mi kaže: „Hvala.“ Ne treba mi ni to „hvala“, samo da me ne stavljaju na rasprodaju. Ne znam da li sam ispravno postupila, što sam sve tuđe tajne zadržala i nikad nisam ni pomislila da ih „prodam“. Ono što zasigurno osećam da ne želim da radim – ne radim. Znajući da kod mene sve ostaje kao ispod kamena, često su se ispovedali... Onako komforno su razotkrivali svoje poteze, greške, iskustva, prevare, izdaje. U tim momentima, uvek je falio jedan otoman, pa da bude baš kao kod neuropsihijatra. Zbog poslovnih obaveza, susretala sam se sa dosta ljudi, koji su defilovali kroz moj život i život moje porodice. U prvih nekoliko godina, nisam ni primećivala koliko mi svako od njih oduzima vreme, koje sam mogla samo za sebe da iskoristim. Međutim, svaki mlad čovek voli da se druži i gradi prijateljstva... Naravno da se s godinama sve to iskristališe i ostanu samo bliski prijatelji. Prolaznima ostaneš bar u sećanju kao jedno svratište, gde su bili prijatno dočekani. Sad, sa ove tačke gledišta, to su još i bila dobra vremena. Kome sad možeš da se „poveriš“, a da to ne objavi javno? Bez obzira što to i nisu neke posebne tajne. Sve što je ljudsko, nije mi strano – tako kažu. Svaka izgovorena reč rasproda se kao na sezonskom sniženju – budzašto... samo da bi porastao moralni patuljak u nečijoj glavi. Na moje zadovoljstvo, svaka moja misao je veća od njih. I dalje ću čuvati njihove tajne. Nisu vredni spominjanja. Prepuštam njima da pričaju o onome ko je bitan – vrednost je u tome. Kultura i otmenost su dominacija karaktera. Zato ne oskudevam sa kvalitetnim prijateljima, koji su uvek uz mene i ja uz njih. Kad pomisliš da negde gubiš, na drugoj strani dobijaš mnogo više. Poenta je u poštovanju čoveka. Uvek.  Svako kad pomisli da zgazi nekoga, mora da računa na to i da će se nabosti na nešto. #samokažem