Izraz lica je "šifra" za otkrivanje ličnosti

Još niko nije uspeo sakriti sreću u očima, kao ni tugu.

Mimika lica, oči, gestovi, pokreti i držanje su dovoljni za "čitača" karaktera. Pričanje telom i znaci koje šaljemo mnogo su pouzdaniji od onoga što pričamo... reči su često suvišne, jer svoje namere, stavove i osećanja njima najmanje iskazujemo. Veštački osmeh prate poluotvorena usta, odsustvo zvukova i stvarnog osećaja sreće. Oči ne možemo da nateramo da lažu. Sve što o nekom treba da znate možete pročitati sa njegovog lica i tela. Počev od toga o čemu osoba razmišlja, pa do niza poruka koje možemo „pročitati“ iz očiju.

Izbegavanje pogleda i gledanja u oči pokazatelj je nepristojnosti i pokvarenosti čoveka. Potreba jedne osobe da se socijalna interakcija prekine. Oči su prozori duše, u očima se ogledaju snovi, nadanja, žudnje i čežnje, u njima se ogleda naše jutarnje nebo, u njima susrećemo celi svet. Kada naučimo gledati kroz prizmu uma, tada nestaju razdaljine, tada uistinu osećamo da je sve ono što nam se čini iznad, nedostižno u nama samima. Oslušnimo univerzumu uma. Naučimo slušati ono što smo mislili da je tišina. Između izvora i ušća se kriju trenuci našeg postojanja, voljenih osoba, svih onih koji su već odavno u nama ostali kao sećanje, kao uspomene u galeriji naših slika. Tu se prostire naše energetsko polje. Sjaj očiju ukazuju na snažne emocije. Ne treba zaboraviti da iza sjaja očiju i te kako može, duboko u njima, biti smeštena tuga.

Tuga je jedno od osnovnih osećanja, poznato svim ljudima. Tuga spaja, jer kod drugih izaziva saosećanje, utehu, pomoć, podršku. Isto tako, tuga procuri i kroz mikroizražavanje. Bez obzira što čovek naizgled dobro izgleda. Tuga kao suptilna emocija je jedan od najtežih mikroizraza na licu. Mnogi pokušavaju da zamaskiraju tugu osmehom, tako da ljudi ne mogu videti kako se oni zaista osećaju. Teška su to osećanja i uvek treba sa puno pažnje govoriti na tu temu. Pred tuđim slabostima se ne uznosi u lice. 

Postoje različiti mehanizmi koji nam pomažu da pojačamo efekat izgovorenih reči, pa tako ljudi gestikulacijama pokazuju emocije - izrazima lica i pokretima tela pojačavaju verbalni efekat. To su signali koje šaljemo i koji potvrđuju ono što pričamo, ili skrivamo ono što zaista mislimo. Najlakše nas "odaju" kratkotrajne spontane promene u izrazu lica kao što su nehotičan osmeh, pokret oka… Naša psiha ima spoljašnu manifestaciju, izražava se kroz svaki naš pokret, pogled, dodir. Čak i oni koji ne žele da se otkriju, odaće se bojom glasa, držanjem, gestom. Ne postoji čovek koji je sposoban da sakrije tajnu. Poznavaoci neverbalnih načina komunikacije mogu pročitati namere, želje i reakcije u određenim situacijama. Sve i da čovek ćuti, on priča prstima, izdaja karaktera curi iz svakog njegovog pokreta. Veština odgonetanja neverbalnih znakova može lako da se savlada ako ste talentovani i edukovani za "komunikacijske šifre". Važno je samo da pažljivo slušate i gledate - glas i govor lica i tela.

Dešifrovanje pogleda preciznije je od detektora laži. Koliko god da je čovek vešt manipulator, oči ne može da natera da lažu. One su kao bioskopsko platno! Na njima se vide emocije, radost, tuga, umor, sumnje, strahovi... sva osećanja kojima je priroda darovala ljudsko biće. Poznate su činjenice da se uvek naginjemo prema ljudima koji su nam simpatični, ili se udaljavamo od onih koji nam ne prijaju. Dosta sličnosti sa školjkama i biserima... Koliko školjki otvoriš da bi pronašao biser? Čovek u čoveku traži čoveka. Ništa mnogo, ali nešto najvrednije među ljudima i što se najteže nalazi.

Pogledom možeš da zadržiš čoveka - kao što možeš i da ga oteraš.