Bogatstvo je u srcu. Život treba da bude radost. Danas možda nemam da kupim omiljenu jahtu, da uplatim let do Njujorka u biznis klasi, odmor na Maldivima, ali imam da učinim sebi ovaj dan najlepšim na svetu. Znam da usrećim sebe i bez prekoračenja bankarskog limita. Znam i mogu. Na šta bi ličila moja sreća, ako je u novčaniku? To onda ne bi bila “sreća”, već valuta. Što se kosi sa značenjem te reči. Nisam sirotinja (a i da jesam, koga briga), kao što nisam ni među deset najbogatijih, ali imam taman koliko mi je potrebno. Ni dinara manjka ili viška. Nema tu mnogo filozofiranja, za početak potrebna je samo dobra volja. U obilju opcija za sreću, zar je teško usrećiti sebe i druge? Naravno da nije, ako znaš i umeš živeti život. Izvor naše sreće je u subjektivnim osobinama: plemenitom karakteru, pozitivnom duhu, vedrom umu i zdravom telu. Samo slep kod očiju ne vidi sreću koja ga okružuje. Raduj se onome što imaš! Ne budi alav u duši. Gladne oči niko ne zasiti. Prizemljenje nije samo za letelice, već i za letača bez cilja. Razum na prvo mesto! Realan pogled na mogućnosti, bez ustručavanja da ponekad i rizikuješ. Rizik je stanje u kojem postoji mogućnost, zato ga ne treba posmatrati kao izbegavajuću kategoriju. Nekada, da bi dobio, moraš i da rizikuješ. Dobra procena obično postigne pun pogodak. Uspeh ne dolazi sam od sebe ili iz dosade. Da bismo dostigli taj osećaj, neminovan je veliki trud, rad i odricanje od nevažnih stvari. Čovek mora da zna kad mu je teško, da pojača veru u sebe, začini voljom i nagazi da radi još više. Tek kad vidiš svoja postignuća, doživljavaš istinsku radost, raspoloženje, emocionalno zadovoljstvo, koje boji naše dane. Duga kao veličanstvena prirodna pojava u obliku širokog luka na horizontu, dolazi posle kiše. Zato treba zavoleti i kišu. Ništa nije slučajno, što i priroda dokazuje. Nagrade uvek stignu. Dobro nikad nije dovoljno dobro, ako za prijatelje nemate boljeg od sebe samog. Nadovezivanjem obilja dobra, zatvara se krug u kojem nema mesta za loše. Planeta se jedino tako štiti. Ko ne želi darove da prima, taj ne želi ni da daje. Nema ničeg otmenijeg i cenjenijeg od darovanja svoje iskrene želje da nekoga obradujete, usrećite, izmamite osmeh, koji vas obasja kao sunce. Ispunjenje nečije želje koja vas čini srećnijim, najsvetliji je i najsavršeniji dar ljudske duše. Treba znati voleti. Svako ko voli iskonski bar jedno biće, znaće da su sva ostala dostojna ljubavi. Prirodno smo skloni da volimo ljude, stoga i imamo osećaj darežljivosti i želje da pomognemo drugome ili uzvratimo uslugu. Dobrota se ne sastoji toliko u tome da se mnogo da, koliko u tome da se da kad treba i kad je najbitnije. Da bi se čovek zaštitio koliko toliko, mora da postavi sito na kojem ostaju ljudi koje želi da zadrži kao prijatelje u životu. Moramo razvrstati dobro od lošeg. Ne možemo želeti prijatelje i misliti da su svi loši. Želje i uverenja moraju biti usaglašeni, u suprotnom smo u konfuziji. Uverenja i želje moraju imati balans. Ne možemo omalovažavati ili osuđivati ono što želimo. Loše navike su kad se ne zahvalimo na dobijenom komplimentu. Osećaj za poštovanje ljubaznosti drugih ljudi, osećaj zahvalnosti su veoma bitni za veru u iskrenost osobe koja nam ga je uputila. Pokazati radost u primanju poklona, kao i u davanju… tek tada dobijaju svoju vrednost. Radovati se lepotama života, šaljemo poruku Univerzumu: „Volim ljude, volim sebe, život je lep.“ Jedino takvim ključem otvaramo vrata obilju da uđe u naš život.

Svako jutro kad se sunce pojavi, pravi čovek kao dobročinilac dobra ima pune ruke posla. Darovi se daju na vreme, bez da neko uvene od čekanja. Svoje vreme troši kvalitetno. Reči pretvara u dela. Veruje samo u dela, kako svoja, tako i tuđa. Mrav je najbolji primer. Ćuti i radi. Ne hvali se što stvara. Pomoći nekome – znači pogurati ga na pravi put. Zaborav može da prekrije mnogo štošta, ali dobro koje učiniš nikada. Čovek mora da razmišlja i planira, kako ga ne bi sustizale razne nevolje. “Taksimetar” pokazuje koliko košta dan od jutra do mraka, mesečno, godišnje… sve to treba zaraditi. Što je sasvim ispravno za bitisanje u životu. Čovek se rađa kao stvaralac i graditelj budućnosti. Svako od nas sam stvara sebi uslove za sreću. Nenaučeni uvek imaju više da kažu, nego da urade. Sveznalici je mesto ispod onoga koji ne zna ništa. Istinitost ne traži kićenje iskrenošću, jer su nepogrešivi spoj. Istina služi da se potkrepe argumenti, a ne da se povređuje čovek zbog ličnog hira. Sa rečima uvek pažljivo i koristiti ih gde treba… neke ostavite u tišini dok ne dođe vreme, ako treba da se čuju. Niko nije bezbrižan zato što je pošten, niti bezbedan ako nije kriv, kao i kad je u pravu da je podržan od drugih. Jednostavno, ne postoji garancija ni za šta u životu. Logika nalazi samo objašnjenje za greške. Postoji samo lični odabir – biti i ostati čovek. Ko je još plakao pored dobrog čoveka? Mogu samo suze da mu teku od sreće i smeha. Disciplina u postizanju ciljeva pronalazi rešenje prostih zadataka. Jednostavnost ne treba komplikovati da bi se bolje snašao kad se zakomplikuje. Suština je u mudrom, ali brzom razmišljanju. Što inteligentnom čoveku nije teško.

Svo bogatstvo sveta u svakom danu čovek može da ponese: ljubav, poverenje, nežnost, toplinu, iskrenost. Trivijalan je svaki od ovih sadržaja. Ostavljajući poruku, osetićemo toplinu oko srca i uzvišeno osećanje. To su prave iskonske vrednosti čoveka! Ostalo su pokloni koje kupujemo i koje nam kupuju. To su pažnje kojima naglašavamo dobru međuljudsku relaciju, kao zvezde u sazvežđu. Blistavost univerzuma je plafon na kojem sijaju najlepše svetiljke. Svakome je dato pravo na odabir življenja. Naš izbor je kakav želimo dan, godinu, život. Ljudi koji su naučili da tako malo dobijaju od drugih i od života moraju da nauče tu osnovnu lekciju – da imaju pravo na taj luksuz. Ljubav je osećanje koje te čini srećnim. Ona se rađa u miru kao motivacija, uzrok i povod da uradimo nešto, inspiracija i tema najlepših umetničkih dela, ali i glavni pokretač u svakodnevnom životu. Sreća je kad prođeš put iza kojeg si ostavio trag ljudskosti i nasmejana lica. Sposobnost je videti lepotu iza sebe, pored i ispred. Radost se nosi u očima!

S obzirom na to da se približavamo Novoj godini kao novoj šansi, hteli mi to ili ne, mislima utičemo na rezime godine koja je na izmaku. Memorisanjem proživljenog, dobijate saldo koji vas upućuje šta treba još bolje da radite, da li treba da okrenete novi list i menjate ono što od vas zavisi, videti šta se propustilo, šta se u sledećoj da ispraviti. Magija je onog trenutka kada sat otkuca ponoć i kada zakoračite u novu, novcijatu 2017. godinu, veoma je važno šta ćete da poželite sebi. Ne samo zato što vaše misli zaista imaju tu moć da ispune vaše želje, već i zbog toga što ćete u nov period zakoračiti “programirajući” ono što biste voleli da vam se desi ili ostvari… bilo da je u pitanju zdravlje, ljubav ili poslovni uspesi. Zato na vreme napravite plan šta želite da radite i koje snove ćete da pretvorite u javu u narednih 12 meseci.

Decembar je najčarobniji mesec i radost predstojećim praznicima, složiće se mnogi. A čaroliju početka zime i kraja godine posebno naglašava novogodišnja jelka, simbol radosti širom sveta i okupljanja porodice. Retko kad čovek oseti ljubav, sreću, toplinu i potrebu za bližnjima kao za vreme ovih praznika. Najlepši segment novogodišnjih praznika bio bi onaj specifičan osećaj mira i ušuškanosti, osmeh nama bitnih ljudi koji usledi nakon što otvore poklone kojima smo rešili da ih obradujemo. Darivanjem želimo pokazati da nam je stalo… želimo dati ljubav. Bogatstvo ukrasa jelku čini moćnom i neodoljivo dopadljivom. Celokupnom utisku tako otmene i bogate čarolije, daju deca kao jedini ukras sveta. Njihova graja i srećno skakutanje oko poklona čine posebnu sreću porodičnog doma. Svaki ukras koji otkače sa jelke, brže-bolje penjući se na vrhove svojih prstića, vraćaju odgovorno na svoje mesto. Trudeći se da ne naruše lepotu i doživljaj novogodišnje bajke. Bez obzira koji Božić ili Novu godinu slavite, nema razloga da se svi planetarno ne radujemo.

Želje celom svetu treba poslati jednom porukom: “Da je sreće, zdravlja, osmeha i mira na našoj planeti!”

Svoja lična pravila možeš da oštriš samo na svojoj koži. To nema veze sa karakterom, već sa kompleksima.

Posebno blago na ovom svetu su ljudi, koji sačuvaju čiste misli u ovom blatu prljavih dela.

Izgovor umesto odgovor

Ljudi uvek imaju neke izgovore i nikako da prihvate odgovornost za sve svoje postupke. Moraš da ubiješ sve te izgovore, ili će oni ubiti tebe. Varka je razmišljanje da smo zaglavljeni u bezvoljnosti, odnosno to je opravdanje.

Samo je jedan kutak svemira koji se sigurno možete promeniti, a to ste vi sami. 

Postoji stvar koju tvoj ego govori tebi da bi te sprečio da bilo šta menjaš, makar to bila i pozitivna promena.

„Ti“ si samo živ, ne živiš život. Nikog nije briga za tvoj odabir i ko si ti iznutra... ljude to ne interesuje. Važno je šta ti stvaraš za sebe i druge ljude. Mnogi ljudi govore sebi da je dovoljno da mislimo na nekog i da saosećamo sa njim. To je nešto poput internog mehanizma u glavi, koji kontroliše lenja strana mozga, i koji te sprečava da nešto zaista preduzmeš.

Sve što se traži od tebe je da na sebe primeniš isti standard koji primenjuješ na druge ljude.

Ljudi ne reaguju dobro kada im se sve ovo kaže. Što nas dovodi do poslednjeg koraka.

Ljudski um je pravo čudo. Ljudima su promene potrebne, ali se ljudi veoma plaše neizvesnosti koje one donose.

Tvoj um raspolaže različitim mehanizmima odbrane, koji su dizajnirani da unište bilo kakve naznake promene.

Svaku kritiku interpretiraju kao uvredu.

Pretvaraju se da će bilo kakav napredak biti na neki način izdaja onoga što oni stvarno jesu.

Zapamti, mizerija je udobna. Zato je toliko mnogo ljudi i voli. Za sreću je potrebno uložiti napor. Takođe i hrabrost. Zgodno je znati da dokle god ne stvoriš ništa u svom životu, niko neće moći ni da te kritikuje.

Mnogo je lakše samo sedeti i kritikovati ono što su drugi stvorili.

Postoje žene za kojima uzdišu svi muškarci. One nemaju potrebu da glume da su nešto što nisu, niti da impresioniraju ljude jeftinom samohvalom. Samopouzdanje je velika stvar – ako ga imate, može vam otvoriti sva vrata, a ako ga nemate, može zatvoriti i ona koja su bila otvorena! Takve žene su sigurne u sebe i svoju intelektualnu moć. Njihov govor tela je direktan, skladan, muškarca gledaju pravo u oči, poigravaju se njihovom maštom, a oni se osećaju dobro, poželjno, važno... Sugurno poznajete barem jednu ženu koju muškarci naprosto obožavaju. Ona ume da ih "zavrti" oko malog prsta, nijedan pored nje ne ostaje ravnodušan.

Ima nešto što je čini poželjnom, neodoljivom, fatalnom. To nešto što vi ne vidite, ali muškarci itekako vide, jeste njena veština koketiranja - spoj dobre komunikacije, zavođenja, neverbalnih znakova i jake seksualne energije.

Samopouzdanje je ključ tog magičnog, čarobnog šarma koje neke žene poseduju. Žene koje veruju da su dobre, to i jesu. Njihov stav je ono što muškarce tera da ih požele... Rečitost, elokvencija, humor, zanosni pogled... njihova su najjača oružja. Sa njima se muškarci osećaju dobro, poželjno, važno...

I, ne zaboravite osmeh. Nasmejane žene muškarcima su privlačnije od onih koje imaju ozbiljan izraz lica i zato su kokete uvek nasmejane. 
Koketiranje nije samo borba za pažnju muškarca, već i način da vas svi primete i zapamte. Znaju kako da kod drugih podstaknu osećaj prijatnosti. To zvuči vrlo jednostavno i logično - ako vam uspe da se drugi pored vas osećaju dobro, voleće da budu u vašoj blizini. Kokete umeju da uspostave kontakt, da "razbiju" barijeru između ljudi. 
Koketa je pametna, oštroumna žena, svesna svojih kvaliteta, dobar poznavalac muške psihologije. Psiholozi tvrde da takve žene umeju da "pročitaju" sa kojim tipom muškarca "imaju posla" i sa svakim od njih drugačije razgovaraju. I u tome je i tajna njihovog uspeha.
Postoje i "hladne kokete", odnosno žene koje će sa vama divno razgovarati, smejati se vašim šalama, ali će telesno biti distancirane. One ne vole da ih dodirujete i svoj šarm ispoljavaju kroz razgovor. Vrlo su pouzdane i dobre partnerke, retko neverne.

Kome je to tesno u svojoj koži? Svakome ko želi živeti u tuđim očima. Rob milostivih prihvatanja i sažaljenja. Veštačka bitnost. Nekome je potreban pun ormar markiranih stvari i opet izgleda kao da je pokrao nekog šanera... dok neko samom svojom pojavom - bude marka. Svoja marka. To bih nazvala vlastitom originalnošću. Takvi se ne zamaraju utiskom, jer su apsolutno sigurni, pre svega, u sebe. Takva osoba može da obuče šta god i biće omiljena kao čovek na prvom mestu. Bića koja manipulišu, nemaju sposobnost da stvaraju. Male količine istine se nalaze u mnoštvu dezinformacija. Pronicljivost je jedna od važnih osobina pri proučavanju informacija. Čovek na realnost može da utiče svojom svesnošću, mislima i delima. To su ljudi kojima niko ne smeta, već sami, svojim doprinosom, zadobijaju pažnju.

Više zakuka pekmez od čoveka zbog jednog uboda na trn, nego kad neko stane sa obe noge. Prvog svi žale, jer on i kuka da bi ga žalili, drugom prepisuju sudbinu... "Tako mu suđen dan." Ljudsko čulo treba da bude izoštreno kako bi razlikovalo lakše i teže boli. Ako neko ne zapomaže i trpi, ne znači da mu nije potrebna pomoć. Nije od davnina uzrečica:"Kako si?" Pitaj, bar pitaj... možda možeš pomoći. Nepravedno razvrstavanje ljudi, etiketiranje bez osnova, podelu na jače i slabije, primenili su plitki i nimalo mudri ljudi. Više veruju laktašu i folirantu, nego čestitom čoveku. Zbog takvih, sve neprimerene ljudske reakcije su glavni problem društva.

Narodna filozofija

 

Ljudska kamera

Ne treba čovek da bude "vidovit" kako bi otkrio izvor izdaje. Svako normalan zna kome je šta rekao. Jedino neljudi, koji su zaneti svojom "lepotom duše", ne zatvaraju usta i ne znaju šta protiče od mozga do izgovorene reči. Klaparajući svojim jezikom, kao razvaljenom seoskom kapijom, nikada neće znati odakle dolazi oluja. Sposobnost pojedinca da se priseti slika i raznih događaja sa izvanrednom preciznošću i neverovatno mnogo detalja je talenat i nema veze sa visokom inteligencijom. FB nema opciju "Pljuni me", ali mnogi se zalete baš na nju... verovatno po navici. Spram čoveka i opcija, pa i kao nadograđena u ličnom karakteru. Zato postoji opcija "Ljubav", koju takvi ne koriste, jer se plaše da nekoga vole. 

Oproštajno...

Tugo, popusti malo - ugušićeš me. Da, tebi se, tugo, obraćam. Kažem: “Popusti“, a ti pritiskaš kvaku. Sklupčala se toliko jako u mojim grudima, kao da je to jedino mesto gde obitava. Tugo, beži od mene. Ne želim ti biti dodirljiva. Čemu tvoje čuđenje? Ne žališ ni ti mene. Unela si mi prazninu i monotoniju saharske pustoši. Mrseći misli u mojoj glavi, praviš čvorove od kojih mi je još teže. Dovoljna je samo jedna reč, koja je prelomila sve moje misli pretočene u reči na papiru. 

Htela sam da dam smisao sadržajnošću proživljenog života. Predstaviti ga onakvim kakav on i jeste, pun uspona i padova. Iskustvo radosti i bola, sreće i razočarenja, gladi i sitosti. Razumeti nemi govor čoveka. U svakom dodiru ostaviti po jednu česticu sebe. Hoću da živim u lepoti, miru i harmoniji sa sobom i drugima. Oslanjam se na ljubav i prijateljstvo. Hoću da volim. Hoću da se smejem svakom novom danu. Hoću da živim život. Neću da me zaustavljaš kad je tebi merak. Neću da me sputavaš kroz život. Ja nisam neko koga ispunjava samo jedna ideja i pokreće samo jedna misao. Moje su ideje i misli pogon koji pokreće pozitivnu energiju od srca i duše. Verujem u ljubav i bez definicije.

Izraz lica je "šifra" za otkrivanje ličnosti

Još niko nije uspeo sakriti sreću u očima, kao ni tugu.

Mimika lica, oči, gestovi, pokreti i držanje su dovoljni za "čitača" karaktera. Pričanje telom i znaci koje šaljemo mnogo su pouzdaniji od onoga što pričamo... reči su često suvišne, jer svoje namere, stavove i osećanja njima najmanje iskazujemo. Veštački osmeh prate poluotvorena usta, odsustvo zvukova i stvarnog osećaja sreće. Oči ne možemo da nateramo da lažu. Sve što o nekom treba da znate možete pročitati sa njegovog lica i tela. Počev od toga o čemu osoba razmišlja, pa do niza poruka koje možemo „pročitati“ iz očiju.

Izbegavanje pogleda i gledanja u oči pokazatelj je nepristojnosti i pokvarenosti čoveka. Potreba jedne osobe da se socijalna interakcija prekine. Oči su prozori duše, u očima se ogledaju snovi, nadanja, žudnje i čežnje, u njima se ogleda naše jutarnje nebo, u njima susrećemo celi svet. Kada naučimo gledati kroz prizmu uma, tada nestaju razdaljine, tada uistinu osećamo da je sve ono što nam se čini iznad, nedostižno u nama samima. Oslušnimo univerzumu uma. Naučimo slušati ono što smo mislili da je tišina. Između izvora i ušća se kriju trenuci našeg postojanja, voljenih osoba, svih onih koji su već odavno u nama ostali kao sećanje, kao uspomene u galeriji naših slika. Tu se prostire naše energetsko polje. Sjaj očiju ukazuju na snažne emocije. Ne treba zaboraviti da iza sjaja očiju i te kako može, duboko u njima, biti smeštena tuga.

Tuga je jedno od osnovnih osećanja, poznato svim ljudima. Tuga spaja, jer kod drugih izaziva saosećanje, utehu, pomoć, podršku. Isto tako, tuga procuri i kroz mikroizražavanje. Bez obzira što čovek naizgled dobro izgleda. Tuga kao suptilna emocija je jedan od najtežih mikroizraza na licu. Mnogi pokušavaju da zamaskiraju tugu osmehom, tako da ljudi ne mogu videti kako se oni zaista osećaju. Teška su to osećanja i uvek treba sa puno pažnje govoriti na tu temu. Pred tuđim slabostima se ne uznosi u lice. 

Postoje različiti mehanizmi koji nam pomažu da pojačamo efekat izgovorenih reči, pa tako ljudi gestikulacijama pokazuju emocije - izrazima lica i pokretima tela pojačavaju verbalni efekat. To su signali koje šaljemo i koji potvrđuju ono što pričamo, ili skrivamo ono što zaista mislimo. Najlakše nas "odaju" kratkotrajne spontane promene u izrazu lica kao što su nehotičan osmeh, pokret oka… Naša psiha ima spoljašnu manifestaciju, izražava se kroz svaki naš pokret, pogled, dodir. Čak i oni koji ne žele da se otkriju, odaće se bojom glasa, držanjem, gestom. Ne postoji čovek koji je sposoban da sakrije tajnu. Poznavaoci neverbalnih načina komunikacije mogu pročitati namere, želje i reakcije u određenim situacijama. Sve i da čovek ćuti, on priča prstima, izdaja karaktera curi iz svakog njegovog pokreta. Veština odgonetanja neverbalnih znakova može lako da se savlada ako ste talentovani i edukovani za "komunikacijske šifre". Važno je samo da pažljivo slušate i gledate - glas i govor lica i tela.

Dešifrovanje pogleda preciznije je od detektora laži. Koliko god da je čovek vešt manipulator, oči ne može da natera da lažu. One su kao bioskopsko platno! Na njima se vide emocije, radost, tuga, umor, sumnje, strahovi... sva osećanja kojima je priroda darovala ljudsko biće. Poznate su činjenice da se uvek naginjemo prema ljudima koji su nam simpatični, ili se udaljavamo od onih koji nam ne prijaju. Dosta sličnosti sa školjkama i biserima... Koliko školjki otvoriš da bi pronašao biser? Čovek u čoveku traži čoveka. Ništa mnogo, ali nešto najvrednije među ljudima i što se najteže nalazi.

Pogledom možeš da zadržiš čoveka - kao što možeš i da ga oteraš.

Iskrenost je fatalna

Iskrenost je moralna svest, ljudska vrlina verodostojnog reagovanja i komuniciranja, otvoreno izražavanje svojih osećanja i mišljenja. Iskrenost je sinonim za otvorenost, prisnost, istinoljubivost, primerenost, časnost, pristojnost, dobroćudnost, pravičnost, moral. Iako svi kažu da vole iskrenost, obično se štrecnu ako se mišljenje drugih ne poklapa sa njihovim mišljenjem o sebi. Iskrenost treba da ima svoju meru. Najbolje je postepeno se otvarati u odnosu koji karakteriše uzajamnost. To ne znači da treba svaki čas vagati ko je otvoreniji. Iskrenost nije prisilna potreba, što znači da je ne treba zlouptrebljavati. Treba biti mudar, bitan je način na koji se nešto kaže. Da bi se to učinilo na pravi način, treba poći najpre od sebe.

Ljudi su graditelji i rušioci moralnih vrednosti. Iskrenost je postala fatalna. Čovek je još samo nasamo (možda) iskren. I to je pitanje – koliko? U prisustvu druge osobe počinje hipokrizija. Iskrenost istog momanta isčezava u vidu magle. Najteže je biti iskren prema samom sebi, za to je potrebna ogromna doza introspektivnosti i samokritičnosti, a što manje samoljublja i sujete. Kada čovek otkrije ko je, onda može da odluči koji će deo sebe, kada i kome prikazati. Obeščašćena iskrenost u savremenom društvu zastupa stavove, vrednosti i uverenja u koje ličnost ne veruje, a povezanost sa licemerjem određuje osobu koja krije svoje namere i pravu ličnost. Najveća žalost savremenog društva je odbijanje da se na sebe primene isti standardi koji se primenjuju na druge. Varati sebe je opasnije od varanja drugih.

Ne! (na svim jezicima)

Čovek mora da zna svoje granice u svemu, bez obzira na neznanje.

Ljudima prilazim bez predrasuda, stvarajući sopstveno mišljenje na osnovu komunikacije. I da su svi protiv te osobe, ako sam prepoznala nešto što oni nisu - staću u odbranu istog. Moj razlog za sopstveno mišljenje o pojedincu je doprinos malih ljudi, koji su prema meni kretali sa navigacijom u glavi. Ne poznajući me, postavljali su se kao da smo školski, jer im je tamo neko objasnio. Takvima neminovno naznačim distancu. Postavljanjem ličnih granica, omogućavam sebi da živim svoj život kvalitetno.

Odbrambeni mehanizam samopoštovanja je i moje legitimno pravo na sopstveni integritet kao pojedinca.

Dama uvek zna pravi put

Verovala je u ljubav do kraja života. Posle dvadeset i nešto godina, osećala se jedinim stanarom njegovog srca. Divio joj se i poštovao je u isto vreme. Opuštena u toj toplini, iznenada je dobila „cimerku“ – ženu mafijašicu, kojoj je bilo tesno u istom srcu. Uradili su sve kako bi je izbacili... Dostojanstvena dama, nije sebi dozvolila da se spusti na njihov nivo. Pad je bio bolan i nepredvidljiv. Tragičan po pitanju finansija. Svi računi blokirani. Sve što je pored nje u tom trenutku - to je njeno. Lečeći sveže rane raznim melemima za dušu, shvatila je da to nije najgore što je moglo da joj se desi... Šta da je nastradala u saobraćaju? Danas jesi, sutra nisi. Možda oni misle da je ona kapitulirala, ali tu se priča ne završava. Posle mnogih neprospavanih noći, napokon leže da se odmori. Isprekidanog sna, trzajući se i braneći od iskrivljenih likova koji su prolazili, poželela je da ustane. Otvorivši uplašene oči, stvarnost je bila još gora. Prebogat društveni život u raznim poslovnim sferama, omogućio je puno prijatelja, humanista... mogla je da okrene bilo čiji broj za pomoć. Ne. To njeno dostojanstvo ne dozvoljava. Prodaće sve što ima i započeće život ispočetka. Krenula je polako i sramežljivo na mala poslovna vrata. Na Božić. Ništa nije slučajno. Inače, na taj praznik valja započeti sa nekim radom, da bi cela godina bila takva. Pripovedale su naše bake o tim običajima. Samo što ova situacija nije praćenje tradicije, već borbe za opstanak. Zalečila je svaku svoju bol, skupila svu snagu koja je bila jača nego ikada, podigla zidove nedodirljivosti i stupila na scenu. Ne tražeći ničiju pomoć, pravi prijatelji su je pronašli. Nisu tražili njeno odobrenje, sami su se uključili i je podržali u poslu. Pronalazili su tržišta kako bi povećali poslovnost. Saznaje da je čovek u čijem je srcu stanovala, ostao bez igde ičega. Njegova instant ljubav sa mafijašicom je trajala koliko je njen kirby usisivač mogao da povuče novca. Skršen od sramote, počeo je mnogo da pije. Takva vest je nije obradovala, već naprotiv – bila je zgrožena. Zarad nekih dugogodišnjih kredita koje je imao kod nje, odlučila je da mu pomogne. Pružila mu je šansu da radi. U poslovima koje je ona započela, on je neprikosnoven. To je prelomni deo u njegovom životu. Imala je priliku da ga gurne na dno ili da mu pruži ruku spasenja. Odlučila se za spasenje, jer to je ona i jedino u toj ulozi se može osećati dobro. Osveta je za slabiće, kukavice i neostvarene ljude. Vratila mu je veru u sebe, dokazala mu, po ko zna koji put, da mu je prijatelj. Jedino što nikada više neće biti njen muž. Napokon, sve je poslagano na svoje mesto i sve se naziva pravim imenima. Svi slobodni, kad je to najmanje bitno. U toj pročišćenoj atmosferi, dominira mir. Dama nije želela da se useljava više u nečije srce. Jedino što je čini srećnom je apsolutna zrelost, zdrav odnos i nezavisnost od bilo koga. Od tog perioda sebe naziva: Svojom. Ničijom. Sve je stekla na svoje mišiće, radom, umom. Svesna svog izgleda i sposobnosti, teško je dodirljiva, bez obzira što u njoj, negde u dubini, živi najnežnije emocionalno biće. Tu krhkost uvek je krila. Nije joj dala da nadvlada njome i učini je nesposobnom za život. Od rođenja se bori i mora ostati borac, sve i da ne želi.

Život te iskušava... tvoje je da se snađeš u tim iskušenjima i pronađeš jedini ispravan put. Ako znaš sebi da postaviš cilj, možeš videti i šta te čini srećnim.

Januar živimo kao u Holivudu, a februar kao u Zimbabveu

09.12.2016

Sonja Grbović Radovanović

Iz trećeg ugla

Veseo smo mi narod. Dobri domaćini u svakom smislu. Poštujemo tradicionalne i novogodišnje praznike, po cenu zaduženja. Reklame se ponavljaju na svakih deset minuta, na svim domaćim TV kanalima, isključivo o najjeftinijim prozvodima od mesa, meso, piće, i po koja o sredstvima za higijenu.

Keš krediti – sad i odmah, kamate su „manje bitne“. Jedino što je uvredljivo je što tad prodaju prehrambene proizvode ne baš visokog kvaliteta. Sniženje cena je mač sa dve oštice. Većina ljudi ne gleda kvalitet, već cenu, zbog standarda kojim žive. Lični odabir svakog od nas...

Sve kreće iz stomaka... zato neka svako ima uz bogatu trpezu, zdravlje, sreću i ljubav. A pare se i onako vrte u krug. Dođu, odu i, pri odlasku, ne obećavaju kad se ponovo vraćaju. Mi svakako idemo za njima, kako bismo zaradili i nadoknadili svaku svoju veću odrešenost „kese“. Da malo i preterujemo u toj euforiji nabavke, snabdevanja zaliha, da kojim slučajem ne ostanemo gladni... uvek nam stigne opomena za neplaćene regularne račune, spržene kreditne kartice i rata za one koji se za najlepšu noć obuku na veresiju. Sto muka stigne naš jadan narod, pa nije ni čudo što od silne hrane dobiju učestala podrigivanja, praćena poremećajima ili tegobama vezanim za digestivni trakt, što je uobičajeno.

Naviknut stomak na skromne obroke, na neki način doživi „šok“ od obilja hrane. Verovatno nešto više saveta bi podelila Nada Macura, da se nije posvetila praćenju modnih revija, bez obzira što nikad neće biti modna ikona.... politici zbog emocija.

Snađu se ljudi i bez njenih saveta, prirodnom medicinom. Mamurluk rasteraju rasolom, kiselom čorbom... Želudac će za prvu pomoć smiriti biljni čaj "Atlant“, kao i preparat DIG aktiv.  Sve će se vratiti u normalu posle praznika, ali ono što sledi je nemaština posle slavlja. To smo navikli da istrpimo. Stiskanjem zuba, nervozom, agresivnošću, netrpeljivošću i na najmanje kritike, ogorčeni na sve, samo ne na sebe. Hodajući tako kao poluzdravi ljudi, velika većina je bez zdravstvenog osiguranja (jer to je „luksuz“), bez stalnog zaposlenja, ničim ne pokazujemo da možda vlast ima nešto sa tim krizama, koje dolaze do izražaja baš u vreme praznika. Što bismo se mi nervirali kad nas ubeđuju da je Srbija u "zlatnoj sredini" po privrednom rastu u regionu.

Prepušteni smo sami sebi, nemoćni da na bilo koji način priuštimo blagostanje doma u kojem živimo, sa svojim ukućanima. Nikoga nije briga za siromašne građane, koji su na ivici egzistencije ili su propali i preko te ivice. Ljudi, izuzev toplog srca i jedva razvučenog osmeha, nemaju ništa drugo da poklone svojim najbližima za Novu godinu. U njihovim kućama nema dečjeg poklika i oduševljenja paketićima, koji su postali luksuz...

Mala skromna jelkica je jedini svetli prizor u takvim domovima. Kad ništa od darova nema, ostaje samo blagosiljanje da će jednoga dana biti bolje. Bože, samo daj zdravlja kako bismo preživeli ova teška vremena. Višedecenijska uteha. Pronađite ljubav u sebi, pomozite siromašnoj deci (prema svojim mogućnostima) i vama će život biti lepši. Svaka njihova suza je i naša. Dočekajmo Novu godinu sa više zadovoljnih srca i dečjih osmeha.

Moja čestitka svim siromašnim ljudima:

Blagosiljam sve dobre ljude i želim da sreća pokuca na njihova vrata u Novoj 2017. godini! Da se sve lepe želje pretvore u stvarnost. Niste sami na ovom svetu, sve dok neko misli na vas. 

Čuvam ovaj ključ kao da će neko da mi kaže: „Hvala.“ Ne treba mi ni to „hvala“, samo da me ne stavljaju na rasprodaju. Ne znam da li sam ispravno postupila, što sam sve tuđe tajne zadržala i nikad nisam ni pomislila da ih „prodam“. Ono što zasigurno osećam da ne želim da radim – ne radim. Znajući da kod mene sve ostaje kao ispod kamena, često su se ispovedali... Onako komforno su razotkrivali svoje poteze, greške, iskustva, prevare, izdaje. U tim momentima, uvek je falio jedan otoman, pa da bude baš kao kod neuropsihijatra. Zbog poslovnih obaveza, susretala sam se sa dosta ljudi, koji su defilovali kroz moj život i život moje porodice. U prvih nekoliko godina, nisam ni primećivala koliko mi svako od njih oduzima vreme, koje sam mogla samo za sebe da iskoristim. Međutim, svaki mlad čovek voli da se druži i gradi prijateljstva... Naravno da se s godinama sve to iskristališe i ostanu samo bliski prijatelji. Prolaznima ostaneš bar u sećanju kao jedno svratište, gde su bili prijatno dočekani. Sad, sa ove tačke gledišta, to su još i bila dobra vremena. Kome sad možeš da se „poveriš“, a da to ne objavi javno? Bez obzira što to i nisu neke posebne tajne. Sve što je ljudsko, nije mi strano – tako kažu. Svaka izgovorena reč rasproda se kao na sezonskom sniženju – budzašto... samo da bi porastao moralni patuljak u nečijoj glavi. Na moje zadovoljstvo, svaka moja misao je veća od njih. I dalje ću čuvati njihove tajne. Nisu vredni spominjanja. Prepuštam njima da pričaju o onome ko je bitan – vrednost je u tome. Kultura i otmenost su dominacija karaktera. Zato ne oskudevam sa kvalitetnim prijateljima, koji su uvek uz mene i ja uz njih. Kad pomisliš da negde gubiš, na drugoj strani dobijaš mnogo više. Poenta je u poštovanju čoveka. Uvek.  Svako kad pomisli da zgazi nekoga, mora da računa na to i da će se nabosti na nešto. #samokažem 

Obradovala mu se kao nikome u skorije vreme… Njeno srce ubrzano radi pri susretu sa osobom u koju je zaljubljena. Srce ne laže! Srca zaljubljenih kucaju kao jedno i jednakom brzinom dišu. Govor tela govori više od reči. Kada nismo zaljubljeni, nismo svesni tih okolnosti, ljubav na prvi pogled nam najčešće zvuči kao kliše, međutim, verodostojnost postoji. Kada smo zaljubljeni, aktivira se čak 12 područja u mozgu, a rezultat je osećaj zaljubljenosti već u petini sekunde. Nije toliko teško prepoznati zaljubljenog čoveka. Vide se promene na njemu, prosto zrači srećom i zadovoljstvom. Glas drugačije zvuči u toku razgovora sa muškarcem prema kome ima posebna osećanja - ženin glas poprima višu frenkvenciju i postaje tanak. Koliko zaljubljenost može da bude snažna i realna? „Leptirići u stomaku” su lekoviti, jer deluju pozitivno na organizam. Da li ste znali da kada pogledate nekoga ko vam se jako dopada i prema kome imate snažne emocije, vaš mozak u tom trenutku nije u stanju da zdravo rasuđuje? Većini je poznat osećaj zaljubljenosti. Svet nam postaje lepše mesto, optimistični smo i dobro raspoloženi, uprkos svemu.

Strast, igra osvajanja, neizvesnost i ceo svet koji se oko toga vrti, najčešći su opisi čarobnog stanja. Kaže se za zaljubljene, neretko u šali, da su „odlepili“. Ali, kada se malo zamislimo, shvatićemo da izraz dobro opisuje ono što se u čoveku događa. Idealizacija partnera, koja stvara zaljubljenost, uključuje upravo odlepljivanje jednog dela slike osobe koja nam se dopada, i to onog u kome su sve njegove negativne osobine. Dakle, ovo stanje zapravo isključuje jedan deo realnosti. 

- Nije sve u seksualnoj privlačnosti

Da bismo nekog zaista voleli i da bi neko voleo nas, moramo ga videti celovito sa svim vrlina i manama. Zaljubljenost nam to ne dozvoljava. Ona je lepa, uzbudljiva i podstiče nas na dalji kontakt, ali ne pruža i mogućnost da vidimo sve aspekte osobe u koju smo zaljubljeni, pa samim tim, ni da sa nekim imamo realan odnos. Zaljubljenost nije garancija daljeg dubljeg i ispunjavajućeg odnosa, ali može mu prethoditi. Ljubav nije samo intimnost, seksualna privlačnost, dobra komunikacija i zajednički pogled na život. Ona je i sebičnost udvoje, otvorenost, prisnost, sposobnost za „korisnu svađu“, ali je kruniše odluka da ćemo živeti za neku osobu, uključujući sve njene osobine, vrline i mane samo njoj svojstvene.

Lepota se krije u razlikama, razbijanju klišea i ustaljenih formi. 
Njena „divlja“ lepota, prkosni pogled, uspravan stav, čini je
neustrašivom. Takve devojke su nezavisne, strastvene i, ponekad, egocentrične. Muškarac sa njima je više sam. Ne traže ljubav, traže strast. Ne žele rutinu, žele besane noći. Ne žele ni od koga da traže odobrenje, žele same da odlučuju o svemu.

Muškarci misle da je ženama ultimativni cilj ulazak u brak. Ipak, ima žena koje sanjaju i vole slobodu, ne žele brak. Sude im iza leđa za njihovo ponašanje i postupke. Ipak, njima zavide, a frajeri koji ih uspeju uhvatiti, nikada ih ne zadrže. Brak je zakletva, a one vole kršiti pravila - nije istina da takve žene ne poštuju brak i njegova pravila, ali one ne žele biti vezane. Ne žele biti sputane, imati obaveze i nositi se sa osećanjem gušenja. Brak su pitanja, a one ne žele nikome odgovarati - čak ni svojim najbližima. Ona je potpuno svoja osoba, nikad deo tima. Brak je sigurnost i stabilnost - lepo, ali njen život je apsolutni haos i ona tako voli. Brak su deca, a ona još nije spremna da odraste. Brak i veza uvek imaju novi korak koji se mora slediti. Šta ako neko odustane? Ne želi da joj život ide utvrđenim putem. Ona želi uspone i padove, neizvesnost svakog dana. Mrzi rasporede i pravila kojih se treba držati. 

Brak zauvek - ona živi za trenutak. Zauvek zvuči lepo, ali nije zabavno. Voli i traži spontanost. Neukrotive žene - ne pokušavajte ih pripitomiti i ukalupiti. One su slobodne duše, deca prirode, šmekerke… Kao boginje, šetaju ulicama u sasvim običnoj odeći, među običnim smrtnicima. Za njih, ovaj svet nema granica i život je uvek avantura. One ne žele ničiju pomoć – pa, taman ta odluka išla na njihovu štetu. U stanju su da gaze po užarenom uglju, pre nego što će priznati vlastite slabosti. Ako želite biti deo njihovog života, ove stvari morate znati o ženama divljeg srca: najveći greh je biti predvidiv. Naravno da i one pričaju o svakodnevnim stvarima, idu na posao i rade sve ono što je neophodno da bi se preživelo… Ali to nije ono što njih čini živim. Avantura života, otkrivanje i uvek novi horizonti (spolja i iznutra), stvari su koje zaista okupiraju njihovu pažnju, a te avanture mogu biti velike i one male, svakodnevne. Nešto im ne da mira da vide šta će se dogoditi ako urade nešto nepromišljeno. Neizvesnost ih uzbuđuje… Na kraju krajeva, nepromišljene odluke ih najčešće nagrađuju zanimljivim anegdotama, neočekivanim susretima, neverovatnim situacijama. Po cenu svakog bola, one će uvek izabrati i slušati svoje ludo srce. Ali, ipak, nekako opstaju… One su jake i ponosne su na svoju snagu. Ako im ikada vidite suze, ne spominjite to nikada… Nikada se neće skrasiti u klasičnom smislu. Ukoliko stanete na put njihovoj avanturi, odlepršaće… Ako ih zarobite u četiri zida, umreće…

Bezrazložna mržnja i zavist

Mržnja koju ljudi osećaju nikad nije bezrazložna iz ugla osobe koja mrzi.
Takvi uvek imaju neki svoj razlog. To je inače osobina glupih ljudi. 
Mržnja je otrov, koji uništava sve što dotakne. Mržnja jede i ubija svoga mrzitelja.

Mržnja je duboko, trajno, jako osećanje koje izražava animozitet, ljutnju i neprijateljstvo prema osobi ili grupi ljudi. Mržnja nije privremeno emocionalno stanje, već dugotrajno osećanje... dugotrajni stav osobe. Korelacija osećanja mržnje sa nervnim sistemom je poseban šablon u moždanoj aktivnosti kada se oseća mržnja. 

Manifestuje se kroz:

- Osećaj prezira prema određenom licu; 
- Stvaranje negativnog stereotipa; 
- Podsticanje diskriminacije i neprijateljstva.

Ljudi mrze one koji u njima pobuđuju osećaj manje vrednosti. Iz mržnje progovara strah. Mrze one kojih se plaše, jer ugrožavaju ili bar veruju da ugrožavaju, što nikako nije isto. Procene su veoma često nepouzdane i varljive. Veoma retko procenjuju ljude na osnovu onog što stvarno jesu i stvarno čine, daleko češće na osnovu predubeđenja. Lako veruju da su njihovi neprijatelji oni koji - niti nanose, niti smeraju ikakvo zlo.

Kada se osete napadnutim, ugroženim, povređenim, veoma je važno da se zapitaju šta je zaista napadnuto, ugroženo, povređeno – oni sami ili nestvarna, preuveličana predstava, koju gaje o sebi, svojoj vrednosti i svom značaju. To znači da se osećaju ugroženim, napadnutim, teško povređenim, jer odbijaju da podele i priznaju umišljenu predstavu o sebi samima. Tako proglase za neprijatelja i zamrze nekoga ko je, zapravo, prema njima potpuno ravnodušan ili takve čak i ne primećuje, i to upravo zbog nečije ravnodušnosti, koja ruši uverenje o vlastitom značaju mrzitelja.

Što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge.

Mržnja škodi više mrzitelju, nego njegovom protivniku. 

Na mržnju nikada ne odgovarajte mržnjom. 

"Lakše je voleti stotinu godina, nego jedan jedini dan mrzeti!"

P.S.
Moji mrzitelji redovno čitaju moje objave. Prate moj rad i raspadaju se od ljubomore. Da vas čovek pita: “Zašto?“ Znam da je to jače od vas samih. Molim vas, mrzite me još više!  Uopšte mi ne smeta. Preokupirana sam lepim dešavanjima i radujem se svačijem uspehu. U mojoj tvrđavi, jedini maternji jezik je ljubav.  Želim vam da i vi spoznate lepšu stranu života i odnosa prema ljudima.

Lepota ima moć, koja joj daje sposobnost da u onima koji je vide osete divljenje. Njena je tajna u prkosu usamljene duše, nežnosti... u kakvim god uslovima opstajala. Lepotu treba prihvatiti, kao i njenu čudesnost, kojoj se divimo. Prazninu života najbolje ispunjava ono što donosi ljubav. Dok ona postoji, praznine nema. Čak i kad za tu prazninu zna i o njoj možda misli, čovek je, u stvari, ne oseća, dok je u njemu ljubav. U ljubavi, naravno, sadržana je i želja za voljenim bićem, njegovim očuvanjem i srećom. Ali to je samo jedna nit u složenoj mreži. Lepota svojom moći ne garantuje ni ljubav, ni sreću. U svakom slučaju, praznina života nečim se mora ispuniti. Sama lepota ne mora biti neposredno vidljiva, u imaginaciji umetnosti, često je prisutna indirektno. Svaka lepota je jedinstvena. Kada osoba prepozna tugu iza vašeg osmeha, reči iza vaše tišine, ljubav iza vaše ljutnje... onda možete verovati da je ta osoba vaš pravi prijatelj. Život je vredniji u lepoti življenja - inspirativniji, bogatiji, odvažniji.

Za razliku od odraslih, koji stalno definišu ljubav - deca jako dobro znaju šta je ona. Kad u porodicu dođe dete, ona je prosto ispunjena ljubavlju. Maženje, paženje, stezanje, ljubakanje postane deo svakodnevice. Deca nas prebace u svet ljubavi i naprave od nas bolje ljude. Ona grle svim srcem i svom snagom, čvrsto i dugo. Zagrljaj je najlepši osećaj na svetu. Sve je to prirodno stanje svesti i osećanja. Zato se ne treba otuđivati od prirode, koja nas je stvorila.

Priroda i deca su sve otuđeniji jedno od drugog. 

Dete je u najvećem skladu sa prirodom. Priroda pomaže detetu da iskaže svoju suštinu – bezazlenu, radoznalu i spontanu.
Današnja deca provode sve manje, ili ni malo, vremena napolju. 
Spoljašnja sredina je najbolje mesto da deca usavršavaju svoje fizičke veštine i uživaju u radosti kretanja, za šta je telo i napravljeno. Spoljašnja svetlost stimuliše i sintezu vitamina D, što poboljšava učenje i produktivnost. Sunce, svež vazduh i fizička aktivnost podstiču dobro raspoloženje. Bolje uče, imaju duže periode pažnje... Kreativnija su – igranje napolju je slobodnije od igranja sa tehnologijom. Deca u prirodi vežbaju i maštu i telo, kao i inteligenciju. Vreme provedeno napolju psihološki smanjuje nervozu. Deca su otvorenija i opuštenija posle boravka u prirodi, kada se vrate u svoje okruženje. Srećna deca su uspešni đaci. Deca su prirodno srećna kada se kreću, igraju i stvaraju napolju. Zadovoljstvo ih dalje otvara za eksperimentisanje, učenje i razvijanje.

"Jedna od najsrećnijih stvari koja može da vam se dogodi u životu jeste srećno detinjstvo."