Susret realnosti i egoizma
28.10.2016
Dobar dan, ja sam realnost. A Vi? Ja sam egoista. Realnost ga samo prostreli pogledom, sa jedva vidljivim smeškom. Manijačno opsednut svojim Ja, egoista započe komunikaciju sa izmišljanjem neke priče u kojoj beznačajno počinje da raste.
Ne maši mi sa tim „ja pa ja“. Opomenu ga realnost. Čovek koji polazi u svim razmišljanjima samo od sebe i svog Ja - ima samo jeda cilj. Pored tolikih kulturnih načina za predstavljanje, odabrao si baš tom palicom da mašeš... Mnogo još moraš raditi na izgradnji sebe i svojih dela, kako te nebi preticalo tvoje ljubomorno „ja“. To je samo jedno od bremena sa kojim se nosiš. Ne obazirući se na kritiku, njegovo mišljenje i doživljaj sveta, ne zavisi od mišljenja i vrednovanja drugih ljudi. Svom unutrašnjem kritičaru, nikada nije dozvolio da progovri. Zašto bi ga doticala realnost? Egoista i narcizam se potpuno razumeju u svom samoljublju. Vide svoju lažnu i grandioznu veličinu, bez obzira što im realnost pokazuje ogledalo. Sputavaju normalnu evoluciju ličnosti jer hrane dominaciju. Indetitet ne postoji jer nisu uspeli da savladaju najranije razvojne zadatke u formiranju. Publika im je jako bitna u datim momentima. Pridobijaju je vešto i osmišljeno. Virtuelno pogotovu. Nema te gluposti kojom se neće pohvaliti i zadiviti svoje „podanike“, koje kasnije preziru jer ih guše. Profitabilni su sve dok ih neko ne razotkrije, da su im poslužili kao sredstvo do postizanaja svojih ciljeva. Ne pokazuju beskrajno teško unutrašnje stanje praznine.
Tad se obično sakrivaju od očiju javnosti na kraći vremenski period, dok „kvasac“ u njima ponovo ne naraste. Vraćaju se sa eksplozijom besa, za svako osujećenje. Zato je tu stvarnost koja često lomi ogledalo, njihovoj lažnoj slici koju pokazuju svetu. Realnost sa stvarnošću ima jako argumentovane i činjenične dokaze, s kojima najbliže doseže bez kočnica. Subjektivna uverenja su obično iz strogih zahteva prema sebi i drugima. Utemeljena realnost, ne daje prostora za prilagodljivost i adaptaciju. Nemilosrdna istinitost uvek daje oštru sliku. Nekih uverenja treba se osloboditi, kako bi se uklopili sa objektivnom realnošću. Zdrav kontakt sa realnošću, suočava nas sa izazovima kojima čovek treba da doraste. Svakako budi zrelost u razmišljanju o stvarnim i iskonskim delima. Realnost ne istrčava ispred stvarnosti. Nema dominacije, koliko je ko realniji ili stvarniji – istina je uvek samo jedna. Osuđeni su na večito dokazivanje svog postojanja. Ljudi su u današnje vreme skloniji prividnim lepotama, šarenolikim prikazivanjima individua, lakomislenim pričama, omalovažavanjem bitnog postojanja bilo koje vrednosti. Realnost nema potrebu da se bori za svoje mesto pod suncem. Ona je uvek prisutna za sve letače, koji uvek padnu na kolena ispred nje – jedine stvarne. Nekome raširi ruke, a nekoga ne primeti. Svoju prostranu širinu ne čuva sebično, već pusti da se uvere u istu. Glavne crte čovekovog moralnog lika nazivaju se karakter. Karakter obeležava ličnost. Mentalni sklop čoveka, utiče na način razmišljanja, verovanja, emocionalnog reagovanja, socijalnih i moralnih crta po kojima je prepoznatljiv. Postoje dobre i loše osobine, koje se mogu ispraviti, nadograditi i promeniti, ako čovek iskreno želi da se potrudi da bude moralno biće. Moral je oblik ljudske svesti…za one koji ga ne spominju i kojima je nebitan. Što ne znači da se zbog takvih neće pričati, jer moral je uvek dominantan u svim društvima. Egoizam je nestao bez traga i pozdrava ugledavši još i moral u društvu realnosti, što je ostavilo čistu atmosferu prirodnim dopadanjima. Prirodi još niko nije stao na put.
Нема коментара:
Постави коментар