Susret realnosti i egoizma

28.10.2016

Sonja Grbović Radovanović

Iz trećeg ugla

Dobar dan, ja sam realnost. A Vi? Ja sam egoista. Realnost ga samo prostreli pogledom, sa jedva vidljivim smeškom. Manijačno opsednut svojim Ja, egoista započe komunikaciju sa izmišljanjem neke priče u kojoj beznačajno počinje da raste.

Ne maši mi sa tim „ja pa ja“. Opomenu ga realnost. Čovek koji polazi u svim razmišljanjima samo od sebe i svog Ja - ima samo jeda cilj. Pored tolikih kulturnih načina za predstavljanje, odabrao si baš tom palicom da mašeš... Mnogo još moraš raditi na izgradnji sebe i svojih dela, kako te nebi preticalo tvoje ljubomorno „ja“. To je samo jedno od bremena sa kojim se nosiš. Ne obazirući se na kritiku, njegovo mišljenje i doživljaj sveta, ne zavisi od mišljenja i vrednovanja drugih ljudi. Svom unutrašnjem kritičaru, nikada nije dozvolio da progovri. Zašto bi ga doticala realnost? Egoista i narcizam se potpuno razumeju u svom samoljublju. Vide svoju lažnu i grandioznu veličinu, bez obzira što im realnost pokazuje ogledalo. Sputavaju normalnu evoluciju ličnosti jer hrane dominaciju. Indetitet ne postoji jer nisu uspeli da savladaju najranije razvojne zadatke u formiranju. Publika im je jako bitna u datim momentima. Pridobijaju je vešto i osmišljeno. Virtuelno pogotovu. Nema te gluposti kojom se neće pohvaliti i zadiviti svoje „podanike“, koje kasnije preziru jer ih guše. Profitabilni su sve dok ih neko ne razotkrije, da su im poslužili kao sredstvo do postizanaja svojih ciljeva. Ne pokazuju beskrajno teško unutrašnje stanje praznine.

Tad se obično sakrivaju od očiju javnosti na kraći vremenski period, dok „kvasac“ u njima ponovo ne naraste. Vraćaju se sa eksplozijom besa, za svako osujećenje. Zato je tu stvarnost koja često lomi ogledalo, njihovoj lažnoj slici koju pokazuju svetu. Realnost sa stvarnošću ima jako argumentovane i činjenične dokaze, s kojima najbliže doseže bez kočnica. Subjektivna uverenja su obično iz strogih zahteva prema sebi i drugima. Utemeljena realnost, ne daje prostora za prilagodljivost i adaptaciju. Nemilosrdna istinitost uvek daje oštru sliku. Nekih uverenja treba se osloboditi, kako bi se uklopili sa objektivnom realnošću. Zdrav kontakt sa realnošću, suočava nas sa izazovima kojima čovek treba da doraste. Svakako budi zrelost u razmišljanju o stvarnim i iskonskim delima. Realnost ne istrčava ispred stvarnosti. Nema dominacije, koliko je ko realniji ili stvarniji – istina je uvek samo jedna. Osuđeni su na večito dokazivanje svog postojanja. Ljudi su u današnje vreme skloniji prividnim lepotama, šarenolikim prikazivanjima individua, lakomislenim pričama, omalovažavanjem bitnog postojanja bilo koje vrednosti. Realnost nema potrebu da se bori za svoje mesto pod suncem. Ona je uvek prisutna za sve letače, koji uvek padnu na kolena ispred nje – jedine stvarne. Nekome raširi ruke, a nekoga ne primeti. Svoju prostranu širinu ne čuva sebično, već pusti da se uvere u istu. Glavne crte čovekovog moralnog lika nazivaju se karakter. Karakter obeležava ličnost. Mentalni sklop čoveka, utiče na način razmišljanja, verovanja, emocionalnog reagovanja, socijalnih i moralnih crta po kojima je prepoznatljiv. Postoje dobre i loše osobine, koje se mogu ispraviti, nadograditi i promeniti, ako čovek iskreno želi da se potrudi da bude moralno biće. Moral je oblik ljudske svesti…za one koji ga ne spominju i kojima je nebitan. Što ne znači da se zbog takvih neće pričati, jer moral je uvek dominantan u svim društvima. Egoizam je nestao bez traga i pozdrava ugledavši još i moral u društvu realnosti, što je ostavilo čistu atmosferu prirodnim dopadanjima.  Prirodi još niko nije stao na put. 

Ne postoji slučajno prijateljstvo

Kada sam upoznala moju Olju, shvatila sam da sam našla osobu koja je slična meni... Jedno nesavršeno biće, koje dopunjuje život savršenim. Našim posebnim razumevanjem, pretvarale smo svaki problem u smešnu stranu života. Bez obzira što dosta toga nije bilo smešno, našom pozitivnom energijom i kamen smo razbijale. Nismo se hvalile svojom jačinom, već smo demonstrirale ljudsku stranu izdržljivosti. Srele smo se jako davno, pune optimizma, spremne za postizanje svojih ciljeva... sa velikim razumevanjem poštovale našu prošlost, verovale u budućnost, prihvatajući jedna drugu onakve kakve jesmo. Kad se sad osvrnem na dane koje smo provele zajedno, shvatim koliko mi znači. Dosta vremena je prošlo u nedostajanju tog druženja i svaki put je zagrljaj dobrodošlice sve jači. Poštovanje i ljubav smo prenele na našu decu. Svi naši susreti su obeleženi sa dosta radosti, ali devedeset treće je to bila istinska najuzvišenija sreća. U sredu je moja prijateljica rodila svoju prvu princezu, već u petak ja svog princa. Upotpunjene i presrećne, šetale smo hodnikom GAK-a, trijumfalno. Ostvarile su se naše želje - i mi pored njih. Kasnije je na svet moja drugarica donela još jednu princezu. Nastavljajući dalje, nikada nismo dale zaboravu da nam pokvari druženje. Prijateljstva se utemeljuju delima, a ne rečima. Sad naša deca nastavljaju porodičnu tradiciju poštovanja našeg drugarstva. Značenje prijateljstva je vrednost iznad svih drugih vrednosti. Šta može da bude zanimljivo i zabavno kada to ne možeš podeliti sa prijateljem? Prijatelj i kad živi negde daleko, ostaje deo tebe zauvek. Prijateljstvo je trajnije od života.

Ko ne razume dragocenost prijateljstva, taj ne zaslužuje nikoga.

Osmeh se ne otima

Zašto su tvoje oči tako tužne? Nazire se neka tuga, duboko u njima. Trgle su je izgovrene reči, čoveka kojeg vidi drugi put u životu. Sedeli su za stolom i pričali sasvim desete teme po pitanju posla. Zbunjeno ga je pogledala. Njegov posao i stav hladnokrvnog čoveka, nikako nisu išli sa njegovim pitanjem. Trudeći se da ne produbljuje priču, odgovrila je:

-Kao što se iza tvoje hladnoće ne nazire toplina, tako i moje oči ne pokazuju sjaj. Zasigurno postoji jedna jedina istina, koja nas povezuje u ovoj misli a to je skrivanje boli. Nasmejali su se oboje, kao i ostalo društvo za stolom.

Rekao je:

-Sad smo jedno drugom otkrili svoje slabosti. Najbitnije od svega da to ne pokažemo drugima. Zloupotrebiće.

Zbog poslovne saradnje, često su se viđali i porodično. Kasnije je videla da je taj isti čovek retko emotivno biće. Porodica mu je svetinja. Sva hladnoća nestaje sa njegovog lica, kad je među svojim najbližima. Svojim otapanjem, zagreva njihova srca. Svu akumuliranu energiju troši samo za njih. On je u stvari previše osećajan. Ostao je jako mali bez roditelja. Odgovornost prema mlađoj braći, napravila je od deteta – čoveka. Nije želeo da priča o tom periodu svog života. Zagrlio je najačim zagrljajem svoje najbliže i nesebično im se daje u svakom smislu te reči. Ne želeći da to drugi primete, krije se iza tog hladog odraza lica. Ne verujte izgledu, već kompletnom utisku o čoveku. Uvek je negde ispod kože skriven pravi osećaj. Moraš nekoga upoznati bolje, kako bi imao predstavu ili bilo koju sliku o njegovoj ličnosti. A njene oči su bile poput poštanskog sandučeta, od kojeg je samo ona imala ključ. U to sanduče su ubačeni mnogi računi, koji nisu njeni. Mnoge nepravde, koje nisu njene. Svako je sebe očistio, istovarajući svoje brige na njenu adresu. Porodica koja je nije zaštićivala, već naprotiv koristili su njenu slabost prema njima. Dok jednog dana nije rekla:

-Neće to tako više moći! Ako znate da pravite problem, isto tako morate biti vispreni u pronalasku rešenja. Podsećanja radi nikad me niste pitali kako je meni i imam li ja probleme. Imam, ali ne mogu da ih rešavam od vaših. Vi ste sebi najbitniji. Hvala na lekciji! Zavoleću sebe više nego što možete i da zamislite.

Razvrstala je probleme po akterima i preporučenom poštom poslala na njihove adrese. Bez opoziva za povratak. Olakšanje koje je osetila u tom trenutku, ne može opisati ni jedna reč. Oslobodivši sebe nezahvalnih, prvi put posle dugog niza godina osetila je kako smireno diše, dok srce kuca jednim disciplinovanim ritmom. Povrativši svoju snagu, osmeh na lice, radost svakom novom danu, ugledala je blistavi sjaj u svojim očima. Bez obzira na energiju koju su crpeli iz nje, nepresušni su rezervoati u njenom srcu – hramu ljubavi. Gle čuda… više je ne pamte po tužnim očima, već po najlepšem osmehu na svetu. Ako hoćete i želite da budete dobri sebi, ne preuzimajte tuđe brige i probleme koji ne zavise od vas. Pomozite ljudima onoliko, koliko se ne narušava vaš život. Samopoštovanjem menjate i odnos ljudi prema vama. Čuvajte sebe za svoju decu! Njima uvek trebate.
Sonja Grbović Radovanović

8.septembar 2016.god.
Sunce se već odavno jutros pomolilo na raščišćenom nebu i svojom životvornom, toplom svetlošću obasjalo grad, milujući ljudima lice i svima koji uživaju u toj energiji. Sedeći u jednoj bašti, opkoljenoj cvećem, zapažam crnog leptira koji se vrti u krug. Oni obično lete u toplim predvečerjima, ali s obzirom da su one na izmaku – koristi dnevnu toplotu. Snalaženje. U nekih leptira pojavljuju se znatne razlike u boji prema godišnjem dobu – sezonsko dvoličje. Žive na svim kontinentima osim Antartike. Leptiri su poznati po lepoti svojih krila, spektakularne šare u duginim bojama. Svetlost se odbija preko ljuski krila, formirajući boje koje su u stvarnosti nepostojeće. Skoro neprimetno demonstrirao je svoju slobodu. Ne dodirujući nikoga. Na našem prostoru etiketiran u negativnom smislu za razliku od ostatka sveta. Ništa čudno. Tako etiketiraju i ljude. Zašto je teško odupreti se starim predrasudama i ne primetiti da jedno živo biće, pokreće energiju i radost u društvenom životu. Kome je ograničenost donela predstavu o lepoti života? Nikom. Dar prirode, koja ih je razvrstala po bojama i najlepšim ukrasima na njihovim kriliam. Svojim akrobatskim veštinama podsetio me na ljubav. Leptir – simbol radosti i sreće predstavlja večnu ljubav. Mora se reći da osim što su stvoreni kao ukras, boja i šare na krilima leptira imaju mnoge druge važne funkcije za ova stvorenja. Kod mnogih leptira postoje okrugle, tamno obojene šare koje nas podsjećaju na oči. To su oči, koje se opet sastoje od obojenih ljuski kao na krilima, oličenje su najvažnijeg odbrambenog mehanizma leptira. Oni, kada se odmaraju, drže svoja krila sklopljena. Ako naiđu na neprijatelja ili ih se uznemiri laganim dodirom, krila se smesta otvaraju i velike, jarke, intenzivno obojene oči pojave se na površini krila. Na ovaj način pošalje se određena poruka grabljivcu. Veština kamuflaže leptira impresivna je kao i njihove lažne oči. To je kao da zamaskirani leptir vidi boju grma, proceni okolinuu, analizira je, a zatim oponaša boju grma s bojama koje proizvodi u svom telu. Još jedna vrsta, svesna ukusa svojih neprijatelja, šalje signale upozorenja tako što imitira boje koje bi ih odbile sugerisajući da leptir ima loš ukus ili da je čak i otrovan. Kažu lepota je u oku posmatrača. Ja videh samo lepe strane jednog leptira. Ljude posmatram na isti način. Uvek tražim onu njihovu lepšu stranu. Ne dozvoljavajući da me zaslepi netrpeljivost i antipatičnost. Filtriram. Nekome na dnu taloga ostane ono malo ljudskosti. Što ne znači da se takvoj sitnoj duši treba obradovati, već samo otkiće da i oni imaju gram nečega, zbog čega su pripadnici malih, jadnih i zlobnih ljudi. Njihov život nema komfor, jer žive u svojim ljušturama koje su sami sebi napravili od svega lošeg. Posmatrajte svet oko sebe svoji očima, a ne predrasudama!

Chris Rea "And You My Love"

    Kažu,zlo ne bira.
    Ne da bira,nego je probirljivo.

Najezda prostakluka

08.10.2016

Sonja Grbović Radovanović

Politika i društvo, Društvo

Dozvoli duhovnoj sirotinji jedan prostor u medijima – znaćeš gde živiš. Izuzev fekalnog vokabulara, njihov prljavi “fond” reči – šokiraće i prvog smrtnika koji prosi na uluci. Zapisujući svoje “tajne” na toalet papiru, po raznim gradskim WC-ima, stvorili su modernu konverzaciju 21.veka. Naravno, ovekovečeno selfijem.  Zaklonjeni iza velike reči “Kultura”, ispuštaju svoje gasove na sve koji ne žele da ih prihvate. Nadobudnom sujetom ruše vrednosti, za koje su se ljudi vekovima borili. Nečega je previše u našoj zemlji, a to je neobrazovanost, nekultura, kič, nepodaštavanje... Imam osećaj kao da se konstruiše “logor” za učene ljude. Samo za njih nema posla u ovom društvu. Pored tolike visoke društvene inteligencije, naučnih timova, prirodnih talenata, nadvladala je urbana seljana. Ne samo što su nadvladali, već demonstriraju silu prostakluka na svim medijskim prostorima... Kao i na poslednjoj stanici FB. Sličnost između njih i mafije devedesetih je u naoružanju. Prvi su se koristili direktnim zastrašivanjem i metkovima, drugi sve isto – samo bez metkova. Nisu im ruke baš toliko čiste, zato što nisu naoružani, svakako da bi im brisevi sa istih pokazali malu štetočinu koja je prenosna. Nemaju oni vremena za ličnu higijenu, kao što nemaju ni za higijenu uma. A tek jezik... Njega ne može dezifikovati nijedno sredstvo. Na njemu se ne šire samo gljivice… Svojim podgojenim mozgovima, od svake zdravorazumne reakcije naprave čvarke u kritici.

Znam da mislite kako sam ih preterano oštro predstavila, ali isto tako razumite koliko duševnog bola oni nanose bićima koji su lepo vaspitani i školovani ljudi. Stvorili su takvu atmosferu u kojoj nije preporučljivo biti kulturan. Odskačeš od njihove zagađene sredine. Da li je dobar onaj što ne sme da im se suprostavi ili neko ko će reći: „Ne ponižavajte mi inteligenciju”? Čemu god da se čovek ne suprostavlja, znači da se miri sa nepomirljivim. To je prihvatanje neprihvatljivog. Zašto? Zbog koga i zbog čega? Ako ceo svoj život učiš od velikih, konstantno dopunjuješ svoje znanje, usavršavaš oblasti koje su ti primarne... Koga se plašiti? Zar je protiv zakona biti normalan? Nije, dragi moji, niti će ikada i biti. Ovo su fenomeni najnižeg ranga – fenomeni koji utiču na naš svakodnevni život. Svako od nas pojedinačno treba takvim i sličnim subjektima pokazati gde im je mesto. Dominantnost mogu da propagiraju u njihovom prirodnom okruženju, gde će na “višem” nivou demonstrirati komšiluku svoje neznanje pod plaštom – ja sam “legenda”, a ne na TV-u. Žanrovski, njihov život jedino može da se svrsta u tragikomediju.

Nekultura je slična zaraznoj bolesti. S obzirom da je nemoguć karantin, jedini način je u suzbijanju, sprečavanju i suprostavljanju. Kultura se od davnina bori između erosa i tanatosa (lepo i ružno). Kultura ima svoj pijadestal. Uz nju stoje ljudi koji od jedinke do čovečnosti poštuju njene vrednosti i norme. Učešće u kulturi ne zavisi od nagona, nego od razumevanja i tumačenja situacija. Kultura oplemenjuje, povezuje ljude, zbližava ih. Postoji vrhovna vrednost, od koje zavisi stabilnost i kvalitet života u društvu. Svete ideje su vrednosti koje čine suštinu kulture. Znanje, pravda, sloboda, ljubav, lepota, dobro, jednakost, poštovanje… Kultura je nastala na temeljima jednog naroda, obrazovanja, nasleđa, civilizacije. Njeni stubovi su ljudi – koji poštuju identitete. 

Nepoderiva krpa od života

30.09.2016

Sonja Grbović Radovanović

Iz trećeg ugla

Prirodno smo radoznali. Radoznalost je stvaralačka. Evolucijski motor intelektualnog napretka. Kada čovek potisne svoju prirodnu radoznalost, u njemu se javlja praznina koju pokušava da popuni njenim izopačenim oblicima.

Zanimanje negativno radoznalih je da stalno vise u životima drugih ljudi, kao zavese na prozorima. Zapravo, trebalo bi da budu veoma zabrinuti. Što njima ne pada na pamet. Naznačila sam “negativna radoznalost”, jer kod mnogih radoznalost postaje ugušena ili izopačena u ružno njuškanje po tuđim životima. Da li možda neko drugi, umesto njih, treba da ostavi sve i da se zapita koja je uopšte svrha njihovog postojanja na Zemlji? Ustajali u svojoj prosečnosti kao moljci, i ne pokušavaju biti bolji.

Zato što je lakše ne pokušati, nego izaći i pokušati, pa makar bio siguran da nećeš uspeti. Sam osećaj da ćeš naučiti nove stvari i dovesti sebe u izazov budi adrenalin u čoveku. Oni ne žele da se uklope, jer nemaju takmičarski duh u sebi. Više su u ravni… “Skala” ka gore retko se pomera, izuzev kad se raduju tuđim neuspesima. Plaše se suočavanja sa samim sobom, zbog straha od drugih. Razmišljaju prema svojoj vlastitoj pokvarenosti, po kojoj sude ostalima, pa onda normalno podrazumevaju da i drugi sude o njima na isti način. Više im znače stvari koje imaju, nego stvari koje su uradili. Nesigurnost da pravog sebe pokažu svetu.

Neotporni na tuđa mišljenja, ne stoje u masi ideja, dok drugi postižu napretke. Umišljeni da su pametniji nego što jesu, uskaču u mozak drugih, kako bi bolje razumeli svet oko sebe. Uredno se hrane porcijom vesti iz kontrolisanih medija. Ograničeni za prihvatanje mogućnosti i postavljnja pitanja: „Da li je svе ovo istina?“ Ne poznaju tehniku mas-medija, zbunjivanja slušaoca istih. Misleći da sve shvataju, nikada neće priznati da ništa ne znaju. Normalno je da čoveku znanja nikad dosta, bez obzira na temu. Ući s njima u raspravu je već unapred osuđeno na poraz u debati. Zato što ne preispituju autoritete. Ne razumeju moć dobro postavljenih pitanja u životu, razlike u mišljenjima i borbu za svoje stavove, kad neko pokuša da te ubedi u suprotno.

Zato što ne mogu da preispitaju realnost, zato što su ušuškani u sopstvenom matriksu monotonije. Nisu ni svesni da u običnom ćaskanju odaju sve informacije koje su nekome potrebne. Pričaju previše i nekontrolisano. Obično su to ler misli, kao kad je auto u leru. Samo su na pozicionom mestu. Bez pokreta, reakcije, jedino što se čuju. Zato što prava moć dolazi ne iz logoreične ignorancije, već iz pravilno postavljenih pitanja. Pametan i mudar čovek se bavi idejama, dok oni shvate da uopšte imaju ideju. Treba hrabrosti za priznavanje da ne znaju stvari koje ne znaju. Takvu hrabrost ne dostižu ni u snu. Ne postoji vreme koje će nadoknaditi proćerdali život. Misle da nisu primećeni, ako to neko nije i pokazao. Zato njima ništa ne promiče. Sve i da im se da šansa da urade nešto, svet će se do tada potpuno promeniti. Jednostavno ljudi koji, zbog brige o drugima, kasne čitav jedan radni vek. Sreća u nesreći je što to njih uopšte ne dotiče. Zato i postoje, kako bi bili smetnja drugima. Nikada bitni, samo dosadni kako sebi – tako i drugima.

To nisam ja

Napade me čovek da ja nisam - ja. Kaže da je moje ime – pseudonim. Na svu moju otvorenost svetu, što sam do skoro tumačila pogrešnim odlukama, počeh da sumnjam u samu sebe. Kako čovek da ne veruje čoveku? Kako? Zabode mi se upitnik u glavu. Počnem da se štipam za obraz, osećam neprijatnost. Pogledam se u ogledalo, vidim meni poznato lice. Roditelje nemam da bih proverila svoj indentitet. Opet pomislim, pa ne bi me čovek slagao. Što baš mene? Na svu muku, gde god se pogledam, ja se bečim na sebe uz dozu sumnje… Ne potraja dugo, počeh i sa sobom da pričam. Upitah sebe - KO SI TI? Baš se onako proderah da se uplašim, ne bih li iz straha propevala. :-D Upadoh u ulogu drugog lica spram sebe. Ponovo pročitam poruke u inboksu i opet se uznemirim, jer čovek ne bi lagao. Razmišljam ko bi to mogao biti – ja? Već me hvata bes, polako se ježim od iznenadnog otkrića… nije prijatno. ;-) Odem na FB da pogledam njegov profil. Kad tamo - šest prijatelja, dve objave iz 2014. Profilna slika - mišićav, popločani muškarac u društvu pekinezera. Ime mu je “Neodoljivi Bul”. E, moja šauma, kojem ti čoveku poverova… Ne mogu od stida dalje da pišem. Zato sam se kamuflirala. Moj novi stajling za svaki slučaj. Hvala na razumevanju, ako se može razumeti. Nije do mene. :-D Čovek – čoveka nikad “ne laže”. Uverite se sami, ako meni ne verujete. Sve i da vam se ne sviđa moja priča, pravite se da je niste pročitali. Ovde je suvišna svaka kritika. Nadam se da se slažete. Pozdravlja vas moja malenkost. :-)

Ne verujem u padobranska prijateljstva

14.10.2016

Sonja Grbović Radovanović

Iz trećeg ugla

Lukavo je i navalentno pri prvom susretu kad vas neko smatra većim prijateljem od svih do tad prijateljstava. Jasan simptom da nešto nije u redu kod te osobe. Takvih nastupa je danas sve više. Posebno na društvenim mrežama. Što je za svakog normalnog čoveka, pa i dete, apsolutna glupost, kojoj se automatski odupireš. Neprihvatljivo. Uvidevši otpor, ta ista lukavost dobija drugo lice – lice prezrivosti jer vas nije prevarilo. U najkraćem roku možete videti koliko lica može imati jedan čovek. Takvi imaju samo jedno ime, a to je prevarant. Nekima i pođe za rukom da vas prevare, jer pitomije i strpljivije se približavaju vašoj ličnosti.

Sve počinje kao bezazlena i neobavezna komunikacija, uz potpuno opuštenu prirodnu atmosferu dve osobe koje su se slučajno srele i zagotivile. Poneseni onim „ništa nije slučajno“, otvarate se i počinjete izlagati svoj život kao da sedite sa nekim od svojih najrođenijih. U tom grmu leži zec. To će vas kasnije koštati malo većeg nerviranja i kajanja za svoju naivnost. Instant prijateljstva su nezdrava, jer nisu izgrađena na temeljima pravog poznanstva. Veštačka dopadanja, obično izazovu lavinu neshvatanja, koju posle niko ne može zaustaviti od pogrdnih reči. I opet ćete videti da ste bili nečiji ulov ili plen, kako god ostaćete razočarani.

Ljudska glupost je obezvrednila sve što je plemenito u ljudima. Dobrota još po malo korača bezvoljno, jer su je ljudi mnogo puta zgazili. Koliko je moguće danas imati poverenja u nekoga? Da li se zna značenje te reči? Dozvoliš ogroman prostor svakome, o kakvom god odnosu da se radi (prijateljstvo, posao, ljubav, šta god), opet će se zabavljati, degradirati, omalovažavati, pljuckati i sprdati se sa ukazanim poverenjem. Danas se do slave dolazi tako što se popneš na nečiju glavu i mašeš zadovoljan. Svlačeći svakoga do gole kože, iznoseći tuđi prljav veš, dosežu do ciljne publike... Stvaraju svoje fan grupe, gde se gnjide nazivaju herojima.

Dva iskrena prijatelja zbližavaju isti neprijatelji. Slični pogledi na život, deljenje sreće i tuge. Biti uvek dostupan i zahvalan što postoji neko – ko će ruku da ti pruži. Potrebno je mnogo tolerancije, fleksibilnosti, razumevanja, da bi se prijateljstvo zadržalo. To je obostrana obaveza trajnog prijateljstva. Što je u današnje vreme nemoguća misija. Odjednom svi su zavoleli reflektore, transparento prikazivanje šta jedu, s kim spavaju, koga obogaljiti kao bezvredno biće, slava po cenu da se pokaže i najniži deo sebe. Druženje iz interesa je prioritet zarad dostizanja ličnih ciljeva. Takvih je sve više i sve ih je teže prepoznati u tom mravinjaku „ljudi“.

Distanca je savetnica za bezbednost od neljudi. Zato, odstojanje je najsigurniji bunker, gde možeš sačuvati svoju privatnost za sebe.

Ne može niko da me izneveri, jer ne dajem potpuno poverenje neznancima. 

Odabrala sam da budem strelac, a ne meta

Sa godinama i ozbiljnošću života, svesno sakrijemo mangupa u sebi. Kad naiđeš na problem, treba se posavetovati sa istim i ponašati se kako nalaže etika mangupa. Muškarcima to lakše ide, što ne umanjuje ni mudrost žene. Nije prijatno kad vidiš da se tvoj prijatelj - preobratio u neprijatelja. Svakako boli, ali kratko... dovoljan razlog da prezreš čoveka.