Čovek čoveku je nevreme ili sunce

11.11.2016

Sonja Grbović Radovanović

Politika i društvo, Društvo

Jutarnjim buđenjem dobronameran čovek prvo se prepusti jednom čarobnom trenutku u bujanju svoje svesti. Ustaje zadovoljan ili ne, ali prvo što poželi prilazeći prozoru je: „Dobro jutro!“ Svakim novim jutrom ponovo se rađamo. Spremajući se u novi dan, bez obzira na probleme koji ga prate, s radošću će poželeti da ga kreаtivno naslika što lepšim, kako za sebe – tako i za druge. Odgovornost je samo njegova i sve ostalo je do njega samoga. To što će danas činiti je najvažnije. Oni žive u sadašnjosti (kakva god da je), potpuno posvećeni onome što trenutno rade. Novi dan, novo putovanje. Čiste misli pretvaraju iz reči u dela. Misli su energija, koja nam nikada ne ponestaje. Pozitivan pogled na život, budi u čoveku mir sa samim sobom.

Da svet nije savršen, govori i činjenica koliko se ljudi u istom trenutku budi sa različitim pogledom na svet. Koliko njih se od jutra sprema da zagrmi i mutnim pogledom zamrači život drugima. Negativni ljudi su kao i tmurni oblaci. Svakidašnji susreti pozitivnog i negativnog čoveka je večita borba. Svojim izdizanjem iznad tmurnih oblaka, pozitivac vidi sunce. Negativci se uglavnom bave mračnim stranama života. Za razliku od mentalno snažnih ljudi, imaju velike amplitude u raspoloženju i emocijama.

Ponižavanjem drugoga, zadovoljavaju svoju sitnu sujetu postavljajući je iznad bogatstva života. Takve ljude obično razjeda duboka dosada i zavist koja im još više zagorčava život. Nisu svesni da svojim morbidnim rečima povređuju bića koja to ne zaslužuju. Bezočni bezobrazluk i izvrtanje činjenica je njihov omiljeni manevar na zdrav mozak. Robovi su svog ličnog nesklada između prezira, mržnje i ponašanja. Ljudska rđa ne može bez korozije. Ne bore se oni ni za šta što bi pomoglo društvu u kojem žive. Oni se bore za svoju ličnu, malu i odvratnu korist. Svojom alavošću izazivaju prezir svake vrste. Njihovi heroji su pokemoni. Najbolji način odbrane je pokazati takvim individuama neslaganje sa njihovim pogledom na svet oko sebe. Svojim predrasudama  imaju neopravdano negativno i štetno ponašanje prema ljudima. Procenjuju ono što vide na tmuran i  negativan način. Vrlo često, ako ne i uvek kad pišem tekst, osećam se kao “vajar” koji stvara biće za suzbijanje zla i spašavanje ljudi. Posledična reakcija u nedostatku ljudskih vrlina i sve veće zatupljenosti. 

Zlo se ne trpi! Protiv njega treba ustati i suprostaviti se. Svako je svoj pečatorezac. Potreba za identitetom znači potrebu za distanciranjem od prosto datog i nasleđenog. Samo takva zajednica ima moralni dignitet, jer omogućuje kompletan i kompleksan razvoj čoveka, a čovek je nekompletan ako ne zadovolji personalne odnose. Čovek sa identitetom nema razlog da se zaklanja iza nekog autoriteta (oca, majke, brata, sestre, strica, ujaka). Dok čovek bez identiteta je bezimena jedinka, pojedinci koji ostaju u obruču heteronomije, odnosno tradicionalnog obrasca ponašanja. Nemaju svoje “ja”, i zato se uvek zaklanjaju iza nekoga. Bezlične jedinke u gomili, koje je često teško i fizički razlikovati jedne od drugih. Mnoge je dočekala i starost, a da nisu ni postali ličnost. Svojim delima kroz život čovek slika svoje bitisanje. 

Uvek ću pružiti ruku i prigrliti pozitivnu energiju. Nevreme svoju nepredvidljivost koristi za demonstriranje sile. Nema tu nežnosti. Ličnost kao skup osobina i mehanizama unutar pojedinca treba da ima za cilj da bude i ostane čovek. Biti čovek znači ponašati se ljudski, razumeti ostatak sveta i pomoći nesebično svojim postojanjem. To nije zadatak, već ljudska savest. Najteže je ostati čovek, kao najvažnije ljudsko biće za dobrobit čovečanstva u celini.