Odlomak iz rukopisa knjige u najavi

Ništa Srna nije proživela što je zasluživala. Svaku Novu godinu bila je kod kuće, spremala novogodišnja jela, trudila se da ukućani imaju sve... Njene ruke, pune energije, sa osećajem za impulsom života, nisu nikad držale čašu šampanjca u 12 sati, u toaleti kakva i dolikuje njenoj ličnosti, da nazdravi kao sve dame njenog nivoa. Sve svoje otmene manire zapostavila je zarad grubog života koji je omogućio njen muž. On nije imao filing za bolji i lepši život. Nikada nije znao da napravi džentlmenski iskorak i da iznenadi svoju lepšu polovinu, bar jedan dan u godini. Maštala je Srna o večeri u dvoje. Volela je društvo, otmeni humor, želela je da bude deo društva, gde se ne priča o problemima, gde se živi bezbrižno, barem par sati. Ljudi su je voleli, poštovali, ali nema ko nije znao da živi sa jako strogim mužem, koji je posvetio život nekom pravu i pravdi. Više mu je značila reč sekretara komiteta, nego da je celokupna familija htela bilo šta reći. Dok je Srna sanjala život u civilizaciji, njen muž je radio na uzdizanju zabačenih sela, boreći se da dobiju struju i vodu. Tu je stvarao ugled, poštovanje i pohvale za svoj humanitarni rad. Zarobljena u klasičnu domaćicu, intelektualka, dama, u svemu je pronalazila malo spasa. Posao, kolege, godišnji odmori, sve su to bili izlazi da kompenzuje svoje nezadovoljstvo. Naravno da nije mogla sama ostvariti sebi sve želje. Mnogo je želja ostalo neispunjenih, nedosanjanih, koje su je u kasnijim godinama i te kako bolele. U poznim godinama, njeni uzdisaji i naborano lice su više govorili od bilo koje izrečene reči. Mnogo pametnih saveta se od nje moglo dobiti. Uvek je molila mlade da ne robuju nikome, da žive isključivo kako njima odgovara. Ako znaš šta hoćeš, uradi odmah, u suprotnom će te snaći ono što nećeš. Svako od nas kad nešto želi – želi u pravo vreme. Sve što se odloži, to je već sumnjivog ostvarenja. Nešto smeta i to nešto može smetati stalno. Biti disciplinovan je dobro samo u sportu, u životu znači ograđenost od podsticaja za više i bolje. Rizikuju oni koji žele da uspeju. Bez rizika nema ni pomaka. Dok ugodiš svima do kojih ti je stalo, ti ćeš ostati jedino biće na koje nisi obratio pažnju. Prvo ugodi sebi, pa svima ostalima. Biće više zadovoljnih sa tobom i oko tebe. Život je surov, ako ga tako poslušno i doživljavaš.

Lepa reč otupi i najoštriji jezik, kao što ga gruba naoštri

Jedini način da daš sebi za pravo kritiku na tuđi račun jeste tvoje razumevanje tematike. Iskustvo je znanje stečeno izloženošću određenim situacijama. Često umislimo da smo toliko iskusni, a reagujemo i nasednemo na totalno banalnu stvar. Još češće, od gluposti napravimo slučaj. Nedostatak realne procene daje i kontradiktorne reakcije, što prouzrokuje svesno upadanje u neprijatne rasprave. Svakako je bolje biti uzdržan, nego se eksponirati zbog nekih loših iskustava.  Da bi nekoga dobro procenio, moraš dobro poznavati varljivu pokvarenost u drugima, kao i u sebi... a ne odmah o njemu donositi sud. Pored svojih lakovernih ubeđenja, bez argumenata, zapitaj se da li si ikada pohvalio tuđi rad koji vredi... ako nisi, zapitaj se zašto? Sebično je predati se samo grubim rečima, bez razmišljanja o suštini i poenti. U takvom ponašanju vidi se stanje uma, karakter, narav i neprijateljsko raspoloženje. Naše lično iskustvo nas uči da ne grešimo, da treba biti oprezan, da ne treba verovati. Nije sramota pogrešiti, sramota je biti gluv za činjenice, slep za očigledne stvari... puni iluzija, zabluda, očajnici bez ijednog razloga da uopšte kažu nešto pametno. Jezik je vrlina. Ničije iskustvo nije nečiji zakon! Svetu ne trebaju ljudi koji, kompromitujući se, zaustavljaju sve ideale i ciljeve. Čovek bez nade je beznadežan slučaj. Pored takvih, i život bi se zaustavio. Sreća u nesreći je što mnogi ne znaju sve... Svako mora da pređe svoj put i živi svoj život. Znanje kod dobrog čoveka je više od svakog blagoslova čovečanstvu, za razliku od toga kada ga poseduje zao čovek, koji njim barata kao pijanac za volanom. Obično ih ne zanima koliko su ljudi povredili svojom nesmotrenošću. To se dešava ljudima koji su izgubili kompas o životu, kojima su osećanja već odavno pregorela. Uzaludan je trud, jer ih njihova višeslojna tvrdoglavost ne približava realnom pogledu na savremeni svet. Retko koji čovek će da primeti svoju otupelost, sve dok je zanet svojim savršenim, primernim ponašanjem. To su ti “bezgrešnici”, koji nesvesno greše i svesno se ne kaju ni za šta. Dovoljni su samo sebi. Drugi nemaju ništa lepo da kažu o njima, izuzev da postoji i takva vrsta ljudi.